Обраћање о. Љубе парохијанима

Драга браћо и сестре, драги парохијани

 

Ред је да вам се обратим са поруком, коју, сигуран сам, многи од вас очекују. Намјерно нећу започети са ријечима које ових дана најчешће чујемо: „У ова тешка времена“, или: „У ова смутна времена“. Свака генерација је услијед неких збивања у своме трајању помислила да су времена тешка, претешка, смутна или последња. Шта је и у којој мјери од онога што слушамо и читамо истина, вријеме ће показати. Али, чињеница је да смо сви погођени, да смо спутани и да нас епидемија корона вируса и те како кошта. За сада се не види крај.  Нико не може да нам са сигурношћу каже кад ће све ово проћи и кад ће нам се живот вратити у нормалу.

Постоји и други аспект, другачији угао за посматрање стања у коме се тренутно налазимо. Можда је ово прилика за нас хришћане да се мало зауставимо. Да бар мало успоримо и да мало о своме животу размислимо. Да се као људи преиспитамо. Ово је свакако искушење, али и прилика да схватимо без чега можемо. Колика је наша плата заиста? Колико наше имање сада вриједи? Да ли га, ако дође стани пани, можемо уопште продати? Каква је та наша материјална сигурност због које многи здравље губе?

С друге стране, они који „пуно радно вријеме“ проводе на друштвеним мрежама, сад „раде прековремено“. Постали су активнији него икада до сада. Све редом критикују и све знају. Упокојио се један владика, кажу: „Па да! Није поштовао прописе званичних органа.“ Другог владику сликали са маском преко уста, питају се: „Каква му је вјера?“ Немојмо се, браћо моја и сестре упуштати у критиковање других. Немојмо судити другима. Сјетимо се поруке Апостола Павла: „Ко си ти који судиш туђему слуги? Он својему господару стоји или пада.“ (Рим. 14, 4) Бог нам је свима Господар и он ће нам судити. Није ово проба наше вјере, колико је проба нашега стрпљења и смирења.

За сада се морамо придржавати свега што нам је наложено од стручних лица и државних власти. Водица се не свети, ми свештеници не обилазимо домове до даљњег. Када се забране и рестрикције укину, када све прође, зваћемо вас и бићемо вам на располагању. До тада, гдје буде потребно, стојим вам на услузи. Лично сам обавио неколико кућних посјета и причестио старије и болесне особе. То ћу и даље чинити. Они који имају потребу да се причесте прије Празника, нека ме позову, обавијестићу их о томе како се то може учинити.

Још да вас подсјетим на оно што вјероватно и сами знате: све догађаје које смо планирали у парохији, а који би помогли цркву финансијски, морали смо отказати до даљњег. Посјете цркви су сведене на минимум, тачније на пет особа укључујући и свештенослужитеља. Трошкови и даље постоје, рачуни и даље долазе. Зато вас молим помозите ако можете и колико можете. Разумљиво је да нико не очекује пуно, јер многи су такође погођени и страдају на материјалном пољу. Али, ко може, ко је довољно срећан и колико толико поштеђен у овим невољама, нека се сјети своје цркве и заједнице да би се и Господ њега сјетио „…на дан праведне исплате своје.“

Прота Љубомир Рајић